Katarina Deninger za Arenicu: Moj otac je trenirao ragbi, kasnije i brat, a ja sam na teren izašla zbog svog deteta

Katarina Deninger kroz rad udruženja „Majke sa troje dece“ iz Starčeva pokazuje koliko zajedništvo može da promeni nečiji život. Za Arenicu govori o ragbiju, roditeljskoj podršci i svetu u kojem svako dete treba da dobije priliku da pokaže koliko može.

Privatna arhiva

Kako je nastala ideja za osnivanje udruženja „Majke sa troje dece“ i šta Vas je motivisalo da pokrenete ovu inicijativu?

„Želela sam da povežemo porodice sa troje i više dece, da pružimo podršku jedni drugima i učinimo da se naš glas čuje. Verujem da porodicama nisu potrebne samo lepe reči i razumevanje već i konkretna podrška. Udruženje je način da pokažemo koliko zajedništvo znači i koliko možemo da uradimo kada udružimo snage i ideje.“

Na šta ste najponosniji u dosadašnjem radu udruženja?

„Najponosnija sam na ljude koje smo povezali i na to što smo pokazali da zajedništvo ima smisla. Važno mi je i to što se ljudi zbog našeg rada osećaju manje usamljeno.

Posebno sam ponosna na 2016. godinu, kada smo se ujedinile i prikupile 106.000 potpisa za demografski fond. Kao udruženje, žene i majke, uspele smo da pokrenemo veliku inicijativu bez finansijske podrške, oslanjajući se na zajedništvo.“

Katarina Deninger: Ragbi je u mojoj kući prisutan otkad znam za sebe

Govoreći o udruženju, istakla je koji trenuci su joj ostavili najlepši utisak:

„Ne mogu da izdvojim samo jednu situaciju. Najlepše su mi one u kojima vidimo da neko nije sam i da ima na koga da se osloni. Nekada i mali gest može mnogo da promeni.

Posebno mi je značila situacija u kojoj je porodica kojoj smo pomagali dobila stan. Nije bilo važno samo to što su dobili krov nad glavom već i činjenica da im je stan ostao doživotno. Umesto privremenog rešenja, uspeli smo da im obezbedimo dugoročnu sigurnost.“

Kao majka troje dece, kako uspevate da uskladite porodične obaveze, humanitarni rad i ljubav prema sportu?

„Ne stižem baš uvek sve. Porodica mi je prioritet, ali mislim da žena ne bi trebalo da izgubi sebe i svoja interesovanja kada postane majka. Organizujem se kako znam i umem, nekada bolje, a nekada uz malo improvizacije.

Privatna arhiva

Važno mi je da deci svojim primerom pokažem da treba da brinu o drugima, ali i da imaju hrabrosti da slede ono u šta veruju i ono što žele.“

Kako ste se zainteresovali za ragbi i kako ste postali deo sportske priče kluba u Starčevu?

„Ragbi je u mojoj kući prisutan otkad znam za sebe. Moj otac je trenirao ragbi, a kasnije i brat, ali sam ja na teren izašla zbog svog deteta, koje ima poteškoće i nije se usuđivalo da napravi taj korak.

Nisam želela samo da ga ohrabrujem sa strane. Ušla sam na teren kako bih mu pokazala da može da pokuša. Kada je video mene, i on je napravio taj korak.

Danas je ragbi za mene mnogo više od sporta. To su rad sa decom, razvoj ženskog ragbija i želja da što više mladih dobije priliku da pronađe svoje mesto u ovom sportu.

U Ragbi klubu u Starčevu svi su volonteri i članarina se ne plaća. Kada je potrebno kupiti kopačke, opremu ili nešto drugo, pomažemo iz ličnih sredstava. Upravo me je to zajedništvo motivisalo da se uključim u promociju kluba i druge aktivnosti. Danas sam i delegat, položila sam za trenera i uvek ću se truditi da pomognem.“

Ragbi je sport koji razvija timski duh, disciplinu i poštovanje. Šta biste poručili deci koja razmišljaju da počnu da treniraju ovaj sport?

„Volela bih da dođu i probaju bez straha da li su dovoljno brzi, snažni ili talentovani. Važno je da nauče da veruju sebi, poštuju druge i budu deo tima.

Ne moraš uvek da budeš hrabar da bi nešto počeo. Ponekad hrabrost dođe tek kada napraviš prvi korak.“

Privatna arhiva

Katarina Deninger je takođe razbila predrasude koje roditelji imaju prema ragbiju:

„Razumem te predrasude, ali ragbi nije samo fizički kontakt. To je sport koji decu uči disciplini, poštovanju, odgovornosti i timskom duhu. Najvažnije je kako tim funkcioniše i napreduje zajedno.

Deca treba da savladaju tehniku i treniraju uz stručan nadzor, rizik od povreda može da se smanji. Roditeljima bih poručila da dođu na trening, upoznaju trenere i vide kako radimo.

Posebno bih volela da devojčicama pružimo priliku da same otkriju ragbi, umesto da im unapred govorimo da taj sport nije za njih. Jedno je kada probaju i osete, a sasvim drugo kada o njemu zaključuju samo na osnovu onoga što gledaju.“

Učestvovali ste na turniru u Zenici kao deo ekipe ragbi mama. Kako biste opisali to iskustvo?

„Zenica mi je donela lepo iskustvo i ideju koju sam prenela u naš klub. Želela sam da okupimo mame bar jednom ili dva puta godišnje i omogućimo im da i same zaigraju ragbi.

Na našem terenu ragbi mame odigraju utakmicu i zaista je lepo videti žene koje inače bodre svoju decu kako i same postaju deo igre.“

Podrška koju deca dobijaju od roditelja je najbitnija, a ona iz Katarininog ugla treba biti puna ljubavi i razumevanja:

„Podrška roditelja je veoma važna. Deca treba da znaju da su voljena i kada pobede i kada izgube. Naš zadatak nije da od svakog deteta napravimo šampiona, već da mu pomognemo da razvije samopouzdanje, radne navike i ljubav prema sportu.

Umesto da ih prvo pitamo da li su pobedila, trebalo bi da ih pitamo da li su uživala, šta su naučila na utakmici i kako su se osećala. Mnogo znači ono što deca donesu na teren od kuće, ali i ono što sa terena ponesu kući.“

Privatna arhiva

Arenica promoviše dečji sport i značaj fizičke aktivnosti od najranijeg uzrasta. Koliko su ovakve inicijative važne za decu i njihovu budućnost?

„Ovakvi projekti pružaju deci priliku da upoznaju sportove koje možda nikada ranije nisu imala priliku da probaju.

Veoma je važno da svako dete pronađe sport u kojem se oseća prihvaćeno. Možda će baš dete koje se prvi put susretne sa nekim sportom kroz ovakav projekat otkriti da je to ono čime želi da se bavi, iako ranije nije ni znalo da takva mogućnost postoji.“

Kada biste mogli da promenite jednu stvar u društvu kako bi deca imala srećnije i bezbrižnije odrastanje, šta bi to bilo?

„Volela bih da ima manje predrasuda i više razumevanja za različitosti. Nije svako dete isto. Deca nemaju iste mogućnosti, talente ni potrebe, ali svako zaslužuje priliku da bude prihvaćeno i da napreduje svojim tempom.

Volela bih da decu manje učimo da se uklapaju u naša očekivanja, a više da veruju u sebe i poštuju druge. Deci su potrebni odrasli koji će im pomoći da otkriju koliko mogu, a ne oni koji će unapred postavljati granice. Često imamo predrasude prema deci koja ne ispunjavaju očekivanja odraslih, a upravo njima je podrška možda najpotrebnija.“