Jovan Simić o knjizi "Devetka" i izazovima mladih sportista: Podnesi žrtvu za fudbal, a on će od tebe napraviti najvećeg

Jovan Simić kroz roman „Devetka“ donosi priču o fudbalu, velikim snovima, životnim izborima i izazovima sa kojima se mladi sportisti suočavaju. U razgovoru za Arenicu otkriva šta se krije iza priče o Saši Goluboviću i zašto su podrška, mentalno zdravlje i ljubav prema igri važniji od samih medalja i rezultata.

Ivica Veselinov

Saša Golubović je fiktivan lik, ali ste napomenuli da je on nastao kao spoj više ljudi iz fudbala koje ste poznavali. Kako ste odabrali koje njihove priče i osobine će postati deo njegovog karaktera?

"Ne bih rekao da sam svesno birao nečije priče, niti bih mogao da sada konkretno navedem fudbalera, jer ne postoji takav slučaj. Nisam na nekoga posebno mislio dok sam pisao knjigu. Proces pisanja knjige je takav da, dok rečenicu naviru, vi niste ni svesni koji deo svoje podsvesti ste aktivirali i šta izlazi iz vas na papir. Možda neka situacija, informacija i razgovor koji smo i zaboravili. Rekao bih da je knjiga jedna složena slagalica ljudskih sudbina, i u njoj je svako pronašao deo sebe i deo nekoga koga poznaje i to je najlepše, to je jedini način da se knjiga doživi na pravi način."

Jovan je kroz razgovor otkrio da li sudbina njegovog junaka treba da bude opomena mladima ili vera u to da uvek postoji druga šansa:

"Ne verujem da može biti opomena, to je suviše optimistički misliti. Život i stasavanje čoveka sastoji se iz loših iskustava, iz kojih se i uči najviše. Mlad čovek, a ni stariji, ne mogu učiti na tuđim greškama i tuđim iskustvima. Za to je potreban možda i najveći stepen ljudske svesti. Ljudi, ipak i dalje uče na svojim greškama.

Saša je samo neko ko nije učio iz svojih grešaka, već je ih konstantno ponavljao, srljao u nove, sve veće i veće. Što se mladog bića tiče, nije pitanje da li će biti loših stvari i poraza, biće ih i oni su neophodni. Poenta je da iz njih nauči, i da se ne ponavljaju, jer je svaka sledeća sve veća.

Način na koji se pristupa greškama i trudu da se one više ne ponavljaju ustvari definišu čoveka i njegovu budućnost. To je odgovor i na drugi deo pitanja - drugu šansu dajemo sami sebi tako što ne ponavljamo grešku."

Ivica Veselinov

Koliko pogrešan izbor u mladosti može da promeni čitavu karijeru i da li mladi sportisti kasno postanu svesni toga?

"Nažalost, kasno postanu svesni svega. Mladost je takva da misli da će trajati zauvek i da će talenat uvek biti zaklon. Onda se dogodi samo jedan momenat u kojem se osvrneš i gde talenat više nije dovoljan i gde se drugi sada štite i napreduju trudom i radom na sebi, a ti taj štit nemaš.

Da bi se ovo predupredilo potreban je i pravilan pristup roditelja, trenera i okruženja, ali i uvo koje može da čuje i primeni dobre i pravovremene savete.

U „Devetki“ talenat nije dovoljan za uspeh. Koliko je bitno za mladog sportistu da pored talenta ima podršku i prave ljude oko sebe?

"Krucijalno. Mlad igrač je u naponu snage i talenta, ali ne i u naponu intelektra i životnog iskustva. Tu rupu moraju popuniti oni koji su u okruženju, koje smo već pomenuli. Ako ti ljudi nisu kvalitetni, nemaju kvalitetan pogled na život i ispravne ciljeve, i kvalitet karijere i života mladog fudbalera će ispaštati."

Saša se dotakao i teme o kojoj se u sportu još uvek nedovoljno govori – mentalnog zdravlja i pritiska kojem su mladi sportisti izloženi medalja i rezultata.

"Nažalost, ne. Danas se inače u društvu malo komunicira, tako da to nije samo boljka fudbala. Komunikacije je malo i nije kvalitetna, retko kada ide u konstruktivnom pravcu.

Tu postoje retki ljudi koji znaju da priđu mladom biću i nateraju ga da se otvori, a to su retko kada roditelji, zbog prirodne veze i bunta koji nosi svaki tinejdžer. Zato je prisustvo stručne osobe koja može da pomogne na psihičkom planu obaveza u svakom klubu."

Ivica Veselinov

Šta biste voleli da jedan dečak ili devojčica koji tek počinju da se bave sportom nauče iz „Devetke“, a da to nema direktne veze sa fudbalom?

"Da znaju da imaju moć da odaberu šta je ono što ih definiše kao ličnosti, bez nametanja okoline, kada dovoljno upoznaju sebe."

Arenica se bavi približavanjem sporta deci i mladima. Koliko je, važno da deca najranijeg uzrasta sport doživljavaju kao prostor za druženje, razvoj i učenje, a ne samo kao put do medalje i uspeha?

"Krucijalno važno. Okruženje u kojem vladaju druženje, razvoj i učenje je sigurno okruženje, a okruženje u kojem se validiraju samo medalje i uspeh je sigurna trasa za mlado dete da mu najveći problem kasnije u životu postane ono što smo gore već spomenuli - mentalni problemi.

Mislim da ćemo tek u budućnosti živeti i videti kakvu je štetu generacijama naneo takav pritisak u najranijem dobu. To znači i oduzeto detinjstvo i lepotu igre, a to ne smemo dozvoliti, ali ipak najviše se pitaju - roditelji. Mi možemo biti samo koristan alat za nekoga ko ima uši da čuje i oko da vidi."