Psihološkinja Irena Anđelković za Arenicu: Detetu je najpotrebnija podrška upravo kada mu ne ide

Sport bi deci trebalo da donese radost, nova prijateljstva i priliku da kroz igru otkrivaju svoj mogućnosti. Ipak, kada očekivanja postanu prevelika, a strah od greške jači od želje za igrom, trening može da postane izvor pritiska umesto zadovoljstva.

Irena Anđelković, psihološkinja Instituta za ženski sport i Pokreta za žensku košarku "Marina Maljković", za Arenicu govori o tome kako prepoznati da dete oseća preveliki pritisak, kako mu pomoći da prevaziđe strah od greške i na koji način sport može da doprinese izgradnji samopuzdanja.

Pexels

Kako prepoznati da sport više nije zabava za dete već postaje izvor pritiska?

"Najpre po tome kako se dete oseća pre i posle treninga. Normalno je da nekada nema volje, da bude umorno ili nezadovoljno utakmicom. Obratila bih pažnju ako se otpor ponavlja, ako dete pred trening često boli stomak, teško zaspi pred takmičenje ili se posle svake greške dugo uznemirava. Nekada i dete koje redovno trenira i postiže dobre rezultate zapravo veoma teško podnosi sve što se od njega očekuje.

Važno je slušati i kako govori o sportu. Da li priča o druženju, igri i onome što je naučilo ili uglavnom o tome koga ne sme da razočara? Jedno loše popodne nije razlog za uzbunu, ali promena koja traje zaslužuje razgovor."

Irena objašnjava kako se taj pritisak razvija i odakle može da dolazi.

"Često postepeno, iz sasvim dobrih namera odraslih. Primetimo da je dete talentovano, počnemo više da očekujemo, ulažemo vreme i novac, a onda gotovo svaki razgovor postane razgovor o njegovom učinku. Kako si igrao, koliko si poena dao, zašto nisi bio u prvoj postavi?

Dete lako oseti da sport više nije samo njegova aktivnost, već nešto od čega zavisi raspoloženje cele porodice. Pritisak može da dolazi i od trenera, poređenja sa vršnjacima ili rasporeda u kojem nema dovoljno prostora za odmor i druge stvari. Neka deca mnogo zahtevaju i od sebe, pa je važno da odrasli prepoznaju kada im je potrebna pomoć da ta očekivanja ublaže."

Pexels

Zašto se kod dece nekada razvija veliki strah od toga da ne pogreše na treningu ili utakmici?

"Zato što greška za dete može da dobije mnogo veće značenje od promašenog koša ili izgubljene lopte. Može da znači: „Trener više neće verovati u mene“, „Svi će mi se smejati“ ili „Razočaraću roditelje“.

Tada dete tokom igre počinje unapred da razmišlja o posledicama svakog poteza. Okleva, izbegava da preuzme odgovornost ili bira samo ono u čemu je sigurno. Tako može da deluje manje sposobno nego što jeste, jer veliki deo pažnje troši na brigu. Važno je razumeti da mu tada nije dovoljno reći: „Opusti se.“

Šta je najčešće izvor straha?

"Često je to način na koji okolina reaguje na greške. Ne mora uvek da postoji vikanje ili otvorena kritika. Deca vrlo dobro primećuju uzdah sa tribina, izraz lica roditelja ili ćutanje na putu do kuće. Ako se takve reakcije ponavljaju, mogu početi da očekuju neprijatnost svaki put kada pogreše", objašnjava Irena. 

"Tu su i podsmeh saigrača, stalna poređenja i poruke koje dete doživljava kao procenu sebe: „Kako to ne možeš?“ ili „Od tebe nikad ništa.“ Ipak, ne bih unapred pretpostavila da je neko kriv. Treba pitati dete čega se konkretno plaši i šta misli da će se dogoditi ako pogreši. Taj odgovor mnogo govori."

Irena Anđelković ukazuje na to šta je najpotrebnije detetu kako bi prevazišlo strah od grepke i ponovo steklo sigurnost u sportu:

"Najviše pomaže kada dete kroz stvarne reakcije odraslih vidi da greška može da se podnese i popravi. Ako trener kaže da su greške dozvoljene, a na prvu izgubljenu loptu počne da viče, dete će verovati toj reakciji.

Korekcija treba da bude jasna i konkretna: šta se dogodilo i šta sledeći put može drugačije. Bez ponižavanja i procenjivanja detetovog karaktera.

Roditeljima bih savetovala da ne analiziraju svaku utakmicu čim dete uđe u automobil. Nekada mu prvo trebaju voda, obrok i malo tišine. Možemo da pitamo: „Hoćeš da pričamo o utakmici?“ i prihvatimo da odgovor bude „Ne još“."

Pexels

Na koje načine sport može da pomogne u izgradnji detetovog samopouzdanja?

"Sport pruža mnogo prilika da dete oseti: „Ranije ovo nisam mogao, a sada mogu.“ Vežba, nešto mu ne uspe, dobije podršku, proba ponovo i primeti napredak. Iz takvih iskustava gradi poverenje u svoje sposobnosti.

Samopouzdanje raste i kada dete oseti da pripada ekipi, da neko računa na njega i da može da doprinese čak i kada nije najbolji igrač. Važno iskustvo je i poraz posle kojeg shvati da može da se oporavi i ponovo izađe na teren.

Zato bih, pored rezultata, primećivala trud, samostalnost, odnos prema saigračima i spremnost da se pokuša ponovo."

Šta može da dovede do toga da sport počne da ga narušava?

"Kada dete stalno dobija poruku da nije dovoljno dobro ili da njegova vrednost zavisi od poslednje utakmice. Ponižavanje, podsmeh, poređenje i strah od reakcije odraslih mogu ozbiljno da poljuljaju sliku koju ima o sebi.

Problem nastaje i kada sport zauzme toliko prostora da dete nema druge izvore zadovoljstva i osećaja uspeha. Onda povreda, slabiji period ili izostanak iz ekipe mogu veoma teško da mu padnu.

Važno je da ima prostor da bude i drug, učenik, neko ko voli muziku, crtanje ili nešto sasvim drugo. Da upoznaje sebe i van terena."

Šta biste iz svog iskustva izdvojili kao najvažnije za roditelje i trenere kako bi se očuvalo mentalno zdravlje mladih sportista?

"Izdvojila bih odnos u kojem dete sme iskreno da kaže kako mu je. Da može da kaže da se plaši, da je umorno ili da mu je nešto previše, bez bojazni da će odmah biti proglašeno lenjim ili nedovoljno posvećenim. Ako očekuje takvu reakciju, verovatnije je da će ćutati, a odrasli će kasno primetiti da se muči.

U individualnim razgovorima sa roditeljima dosta prostora posvećujem upravo tim svakodnevnim situacijama: kako razgovaraju sa detetom posle poraza, šta urade kada ono odbija trening i kako pokazuju sopstveno razočaranje.

Roditeljima često bude lakše kada razumeju šta se iza detetove reakcije dešava i pronađu način da mu priđu.

Roditelji i treneri trebalo bi da razgovaraju i o tome kako dete podnosi obaveze, kako se uklapa u ekipu i ima li dovoljno odmora. Najvažnije mi je da dete oseća da ima podršku i kada mu ne ide. Upravo tada mu je ona najpotrebnija."