Vanja Veličković za Arenicu: Ljubav prema sportu mora da bude dečja, a ne roditeljska ambicija

Vanja Veličković je nekadašnja profesionalna odbojkašica koja je nakon sportske karijere nastavila da gradi svoj put u drugačijoj ulozi. U razgovoru za Arenicu govori o iskustvu na odbojkaškom terenu, izazovima nakon završetka profesionalne karijere, važnost zdravih navika, ali i o tome kako usklađuje poslovne obaveze i porodični život sa troje dece.

"Odbojka je mnogo više od sporta kojim sam se bavila. Ona je deo mog odrastanja, mog karaktera i svega onoga što sam danas.

Još kao devojčica zavolela sam taj osećaj pripadnosti timu, energiju na terenu i želju da svakog dana budem bolja nego prethodnog. Naravno, tada nisam mogla ni da zamislim gde će me sve taj put odvesti.

Kako su godine prolazile, ljubav prema odbojci prerasla je u ozbiljan rad, disciplinu i profesionalnu karijeru. Bilo je mnogo odricanja, napornih treninga, pobeda, ali i poraza koji su me možda naučili i više od samih uspeha.Danas, kada pogledam unazad, najponosnija sam na to što sam ostala dosledna sebi i što sam imala hrabrosti da sledim svoje snove."

Igrali ste u Srbiji, Francuskoj i Švajcarskoj, a bili ste i reprezentativka Srbije u odbojci na pesku. Koji period karijere Vam je ostao u najlepšem sećanju i zbog čega?

"Svaki period moje karijere nosi posebne uspomene i svaki me je na neki način oblikovao.

Igranje u inostranstvu donelo mi je ogromno životno iskustvo. Upoznala sam različite kulture, ljude i načine rada, naučila da budem samostalna i da se snalazim daleko od porodice i svega poznatog.

Ipak, posebno mesto u mom srcu zauzima period kada sam imala priliku da predstavljam svoju zemlju u odbojci na pesku. Nositi dres Srbije za mene je bila velika čast i odgovornost.

Na kraju, kada se profesionalna karijera završi, shvatite da nisu najvažniji samo rezultati i trofeji. Najvrednije ostaju emocije, prijateljstva i ljudi sa kojima ste delili sve te trenutke."

Privatna arhiva

Vanja je za Arenicu govorila i o tome šta joj je odbojka donela i van terena.

"Odbojka mi je donela mnogo više nego što sam mogla da očekujem. Donela mi je prijateljstva, iskustva, putovanja, ali pre svega samopouzdanje i sposobnost da se suočim sa različitim životnim izazovima.

Sport vas nauči da se borite i kada nije lako, da prihvatite kritiku, da poštujete druge i da razumete koliko je zajedništvo važno.

Zahvaljujući odbojci, naučila sam da uspeh nikada nije slučajan, već da iza njega stoje rad, strpljenje i vera u sebe.

I ono što mi je posebno važno jeste da sam mnoge vrednosti koje sam stekla na terenu kasnije prenela i u svoj porodični život, ali i u posao kojim se danas bavim."

Koje ste životne lekcije poneli iz sporta?

"Pre svega, da se ništa vredno ne postiže preko noći.

Sport me je naučio disciplini, upornosti, odgovornosti, ali i tome da poraz nije neuspeh ukoliko iz njega nešto naučimo. Naučio me je i da ne možemo uvek kontrolisati okolnosti, ali možemo kontrolisati svoj trud, ponašanje i odnos prema onome što radimo.

Danas verujem da je jedna od najvažnijih životnih lekcija upravo sposobnost da ustanemo nakon pada i nastavimo dalje.Nije najvažnije koliko puta pobedimo, već koliko puta pronađemo snagu da ne odustanemo."

Privatna arhiva

Nakon završetka profesionalne karijere okrenuli ste se nutricionizmu. Kako je došlo do tog prelaska i šta Vas je privuklo upravo tim oblastima?

"Moj prelazak u svet nutricionizma zapravo je bio veoma prirodan.

Tokom profesionalne karijere shvatila sam koliko ishrana utiče na energiju, oporavak, zdravlje i sportske rezultate. Vremenom je ta zainteresovanost prerasla u želju da steknem dodatna znanja i da svoje iskustvo prenesem drugima.

Ono što me posebno ispunjava jeste mogućnost da nekome pomognem da promeni svoje navike, poboljša zdravlje i počne bolje da se oseća u sopstvenom telu.

Za mene nutricionizam nije samo sastavljanje jelovnika. To je rad sa ljudima, razumevanje njihovih potreba i stvaranje navika koje mogu da traju čitav život.

Volim da kažem da sam kroz sport naučila koliko je važno brinuti o svom telu, a kroz nutricionizam sam dobila priliku da tome učim i druge."

Kao nutricionista, sa čime se ljudi najčešće obraćaju Vama i koje zablude o ishrani najčešće čujete?

"Ljudi mi se najčešće obraćaju sa željom da regulišu telesnu težinu, poboljšaju zdravstveno stanje, imaju više energije ili jednostavno uvedu red u svoju svakodnevnu ishranu.

Ono što primećujem jeste da mnogi dolaze već umorni od različitih dijeta, restrikcija i obećanja o brzim rezultatima.

Jedna od najvećih zabluda jeste da zdrava ishrana podrazumeva gladovanje, odricanje od omiljene hrane ili stroga pravila koja je teško pratiti.Ja se trudim da ljudima pokažem upravo suprotno.

Zdrava ishrana treba da bude raznovrsna, uravnotežena, prilagođena pojedincu i, što je veoma važno, održiva.

Moj moto je: „Male promene. Veliki rezultati.“"

Privatna arhiva

Kada su u pitanju deca koja treniraju, koliko je važno da pored treninga imaju i dobre navike u ishrani i odmoru?

"Izuzetno je važno, jer trening predstavlja samo jedan deo zdravog razvoja mladog sportiste.

Deca koja treniraju imaju povećane potrebe za energijom i hranljivim materijama, a istovremeno se nalaze u periodu intenzivnog rasta i razvoja.

Zato je veoma važno da imaju redovne, kvalitetne i raznovrsne obroke, dovoljno tečnosti i, naravno, dovoljno sna.

Posebno bih naglasila da kod dece fokus nikada ne treba da bude na kilogramima i izgledu, već na zdravlju, pravilnom razvoju, snazi i energiji.

Kao nutricionista, ali i kao majka, smatram da je naš zadatak da decu naučimo zdravim navikama, a ne da im stvaramo strah od hrane.

Dete treba da uživa u sportu, da raste zdravo i da ima dovoljno energije za trening, školu, igru i detinjstvo."

Vanja nam je otkrila i kako uspeva da uskladi treninge, poslovne obaveze i posvećenost porodici.

"Moj dan počinje prilično rano, često dok većina ljudi još spava. 

Volim da jutro započnem treningom, jer je to vreme koje izdvajam za sebe. Posle toga kreću sve one obaveze koje donose posao, porodica i život sa troje dece.

Organizacija je svakako ključna, ali ne bih volela da stvorim sliku da je svaki dan savršeno isplaniran. Naravno da nije. Postoje dani kada sve ide po planu, ali i oni kada se plan promeni već u prvih pola sata.

Trudim se da budem posvećena svom poslu, ali i da budem prisutna u odrastanju svoje dece, jer smatram da je to vreme neprocenjivo.

Veliku važnost pridajem i tome da deca kroz naš primer vide da fizička aktivnost i briga o zdravlju nisu obaveza, već način života.

Ipak, kada se dan završi, najvažnije mi je da znam da smo imali vremena jedni za druge."

Vaša deca odrastaju uz roditelje koji su se profesionalno bavili sportom. Da li su i ona zavolela sport?

"Sport je prirodno prisutan u našoj porodici i deca od malih nogu odrastaju u takvom okruženju.

Ona imaju priliku da vide koliko su rad, disciplina i fizička aktivnost važni, ali i koliko radosti sport može da donese.

Drago mi je što pokazuju interesovanje za sport i što kroz treninge razvijaju svoje sposobnosti, stiču prijateljstva i uče da funkcionišu u kolektivu.

Ipak, Novici i meni nikada nije bio cilj da naša deca moraju da postanu profesionalni sportisti samo zato što smo se mi bavili sportom.

Nama je najvažnije da budu zdrava, srećna i da pronađu nešto što ih istinski ispunjava."

Koliko im Vi i Novica dajete slobodu da sami izaberu ono što vole?

"Trudimo se da im pružimo što više slobode, ali i da ih usmeravamo kada je to potrebno.

Mislim da je veoma važno napraviti razliku između podrške i nametanja sopstvenih ambicija.

To što smo Novica i ja imali profesionalne sportske karijere ne znači da naša deca moraju da krenu istim putem.

Privatna arhiva

Svako dete je posebna ličnost, sa svojim talentima, željama i interesovanjima.

Naša uloga je da im pružimo mogućnost da istražuju, pokušavaju, greše i pronađu ono što vole.

Naravno, učimo ih da, kada se nečemu posvete, treba da budu odgovorni i istrajni. Ali smatram da ljubav prema sportu mora da bude njihova, a ne naša ambicija."

Šta mislite da je najvažnije da roditelj uradi kada dete poželi da počne da trenira?

"Pre svega, da sasluša svoje dete i da razume šta ga zaista interesuje.

Mislim da roditelji ponekad previše rano počinju da razmišljaju o rezultatima, takmičenjima i tome da li će dete jednog dana postati uspešan sportista.

A zapravo, na početku je najvažnije da dete zavoli kretanje, trening i druženje.

Važno je izabrati okruženje u kojem će se dete osećati sigurno, prihvaćeno i motivisano, kao i trenera koji razume dečji razvoj.

Roditelji treba da budu podrška, da pohvale trud i da dozvole detetu da napreduje svojim tempom.

Ne mora svako dete da postane šampion, ali svako dete kroz sport može da nauči da bude uporno, odgovorno i da veruje u sebe."

 Kako da roditelj bude podrška, a da sport ne postane obaveza?

"Mislim da je ključ u tome da roditelj nauči da odvoji svoje želje od želja deteta.

Deca treba da znaju da ih volimo i podržavamo bez obzira na to da li su pobedila, izgubila, postigla poen ili napravila grešku.

Roditelj ne treba da bude dodatni trener pored terena, već sigurno mesto kojem se dete vraća nakon svakog treninga i utakmice.

Naravno da sport zahteva disciplinu i odgovornost, ali to ne znači da dete treba da izgubi radost zbog koje je počelo da trenira.

Važno je prepoznati i trenutke kada je detetu potreban odmor, razgovor ili jednostavno vreme za igru.

Najlepše što roditelj može da čuje nije samo „Pobedio sam“, već „Mama, tata, jedva čekam sledeći trening“.

Tada znate da ste na dobrom putu."

Privatna arhiva

Kada pogledate svoj put od odbojkaškog terena do svega čime se danas bavite, postoji li nešto što biste voleli da ste znali kada ste kao devojčica tek počinjali da se bavite sportom?

"Volela bih da sam tada znala da život ne mora uvek da ide onako kako smo ga zamislili da bi bio lep i ispunjen.

Kao mladi sportisti često mislimo da nas definišu rezultati, pobede, porazi i uspesi koje ostvarujemo. A tek kasnije shvatimo da je mnogo važnije kakvi smo ljudi postali na tom putu.

Volela bih da sam znala i da završetak jedne velike životne priče ne znači kraj naših snova, već često početak nečeg potpuno novog.

Danas sam zahvalna sportu na svemu što mi je pružio, ali sam jednako zahvalna i na životu koji sam izgradila nakon profesionalne karijere.

Imam porodicu koja je moj najveći oslonac, troje dece koja su moj najveći ponos i posao koji volim i u kojem pronalazim smisao.

Kada bih danas mogla da kažem nešto onoj devojčici koja je prvi put zakoračila na odbojkaški teren, rekla bih joj:

„Veruj u sebe, ne plaši se neuspeha i uživaj u svakom koraku. Ne moraš unapred da znaš gde će te život odvesti. Važno je da u svemu što radiš ostaviš deo svog srca.“

Jer na kraju, najveći uspeh nije samo ono što postignemo, već ono što postanemo na tom putu."