Nikola Grbić: Tu sam da pomognem igračima da budu najbolja verzija sebe

Nikola Grbić, jedan od najpoznatijih srpskih odbojkaša i sadašnji selektor reprezentacije Poljske, u intervjuu za Arena Sport govorio je o svojoj bogatoj sportskoj karijeri, igračkim danima, najvažnijim titulama i prelasku iz igračke u trenersku ulogu.

Grbić je bio deo čuvene reprezentacije Jugoslavije, koja je svojim rezultatima i igrama ostavila veliki trag u istoriji odbojke. Govoreći o tom periodu, prisetio se podrške koju je ekipa dobijala od navijača.

Posle ovolikog protoka vremena, kako biste opisali i definisali snagu i moć čuvene "plave čete"?

„Mi smo imali sreće, iskreno. Bili smo prva ekipa koja je posle embarga igrala neku internacionalnu utakmicu na teritoriji Jugoslavije. U kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo, protiv Danske. Da je danas ne znam da li bi došao iko pored naše rodbine i prijatelja.

Ono što se tada desilo bilo je nenormalno, u najlepšem smislu. Opšti kontekst i katastrofalna politička situacija učinili su nas jednom od retkih svetlih tačaka tog vremena. Ljudi su se identifikovali sa nama, a mi smo nošeni na krilima njihove podrške, pravili dobre rezultate.“

Tokom igračke karijere Nikola Grbić ostvario je brojne uspehe, a pojedine titule i danas zauzimaju posebno mesto u njegovom sećanju.

Foto: YouTube screenshot

Da li je prvo odličje, kao prva ljubav, nešto što se ne zaboravlja ili vam je neka druga medalja posebnija i važnija, kada govorite iz ličnog iskustva?

„Imam dve takve medalje, to jest titule. Jedna je u Ligi šampiona, sa Zaksom, pošto je bila potpuno neverovatna i neočekivana za sve nas, a druga sa Evropskog prvenstva u Rimu, pre tri godine. Iz nekih razloga...“

Ipak, kao igrač imao je i ciljeve za koje je verovao da mora da ih ostvari kako bi potvrdio svoj kvalitet. Jedan od njih bilo je osvajanje italijanskog prvenstva.

„Moj sveti gral iz tog perioda bilo je osvajanje italijanskog prvenstva, verovao sam da neću biti dovoljno dokazan, uspešan i priznat ako ne uzmem skudeto (naziv za titulu prvaka Italije u odbojci). Kao, džaba mi sve...

Na kraju, uzeo sam ga kada sam već digao ruke, kada mi apsolutno više nije bilo važno. To je stvar koja ne može da me definiše kao trenera, mada imam svest o prestižnosti olimpijskog zlata. Sve se svodi na dobru pripremu i dobro vođenje, pa ako bude - bude. Uz zdravlje igrača i dobru formu potrebno je i da imaš sportske sreće.“

Koliko dugo Vam je trebalo da se naviknete na ulogu trenera nakon igračke karijere?

„Uh, to je najteži momenat, na početku karijere. Kada sam izlazio na teren, mogao sam da promenim tok stvari mojim potezima. Da dignem, blokiram, odserviram ili poentiram, jer sam imao direktan uticaj na igru. Kao trener mogu samo sve da pripremim i postavim, a onda stanem sa strane i, moleći boga, čekam, da ekipa izvrši.

Teško mi je bilo da se naviknem na taj potpuni manjak kontrole, ali sam vremenom naučio da se nosim s tim. Ukapirao sam ulogu trenera. Tu sam da ih vodim, podržim i pomognem im da budu svoja najbolja verzija kada je najpotrebnije.“