Gi Ru: Od malog tima stvorio je šampiona Francuske, na klupi Oksera sedeo je čak 44 godine

Gi Ru nije bio samo trener. Bio je graditelj, vizionar, pedagog i simbol vernosti. Od malog Oksera napravio je šampiona Francuske, oslanjajući se na disciplinu, strpljenje, razvoj mladih igrača i neverovatnu posvećenost.

Bio je tvrdoglav i strog ali je imao jasnu filozofiju i nije odustajao od nje, da je bio drugačiji, ništa ne bi bilo isto.

Ru je razumeo nešto što mnogi tadašnji treneri nisu: klub ne može dugoročno da zavisi samo od kupovine skupih igrača. Zato je ogromnu pažnju posvetio omladinskoj školi.

Pronalazio je mlade talente, razvijao ih i stvarao generacije fudbalera koje su kasnije postajale poznate širom Evrope.

U klubu je bio od 1961. do 2005. godine! Zaista neverovatan podatak, pogotovo kada pogledamo koliko često današnji treneri menjaju klubove.

Naravno, uvek postoje izuzeci, a neki od njih su: Gurban Gurbanov - trener Karabaga još od avgusta 2008. godine, Diego Simeone - jedan od najboljih trenera današnjice na klupi Atletiko Madrida je od decembra 2011. godine, a tu je i čovek o kome smo već pisali - Frank Šmit.

Pročitajte: Najdugovečniji aktivni fudbalski trener Frank Šmit napušta Hajdenhajm nakon 20 godina

A sada počinje priča o Gi Ruu, malom velikom čoveku, koji je napravio nešto neverovatno... 

Ru je rođen 1938. u Kolmaru, Francuskoj. Odrastanje tokom Drugog svetskog rata i posleratnog perioda nije bilo jednostavno, ali njemu ništa nije ni trebalo, sem fudbala...

Godine 1954. dolazi u omladinski pogon Oksera. Bio je to prvi susret jednog malog kluba i igrača koji se nije isticao po fudbalskim sposobnostima.

Kratko vreme proveo je igrajući za Limož, a zatim se 1961. godine vratio u Okser, i sa samo 22 godine prihvatio posao igrača-trenera. Okser je u tom trenutku bio daleko od velikog kluba...

Igrao je u nižim ligama Francuske, imao skromne mogućnosti i niko nije mogao da pretpostavi šta će se dogoditi. Ru nije postao trener da bi napravio karijeru i otišao u veći klub. Došao je da izgradi imperiju.

youtube screenshot

Predsednik Oksera, Žan Gerno 1961. godine zove Rua da se vrati u Okser. On prihvata, ali samo pod uslovom da bude igrač-trener, što mu je i omogućeno.

Klub je tada bio u ozbiljnim finansijskim problemima. Prema istoriji klupskog udruženja, dugovao je oko 8.000 franaka, a štedelo se i na grejanju svlačionice tako što su se umesto uglja koristila drva. Sve je počelo u regionalnoj ligi, tačnije prvenstvu Burgundije. Nije imao velike zvezde, ali je imao ideju da od mladih igrača napravi ozbiljnu ekipu.

Sve to je moralo da sačeka, jer je nakon samo godinu dana imao obavezu da se odazove na poziv za odsluženje vojnog roka. Godine 1962. odlazi u Trir, grad u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj. Naravno za vreme služenja nije mogao da predvodi ekipu, a na klupi ga je menjao Žak Ševalije.

Koliko je voleo fudbal pokazuje i to da je tokom vojnog roka nastavio da se njime bavi, vodeći vojnu ekipu francuskih trupa. Dve godine kasnije vratio se u Okser i ponovo preuzeo trenersku funkciju.

Tada zaista počinje jedna od najlegendarnijih priča u istoriji fudbala.

Okser se idalje takmičio u regionalnoj ligi. Ali Ru je imao mnogo veće ambicije, i potpuno se posvetio Okseru: pronalaženju talentovanih mladih fudbalera, uvođenju discipline i ozbiljnog treninga, kao i stvaranju stabilnog kluba koji neće zavisiti od skupih pojačanja.

Nije bilo brzog uspeha i velikog novca. Ali ekipa je postepeno napredovala. A onda, sezona 1969/70 u kojoj Okser osvaja prvenstvo Burgundije i prvi put ulazi u treći rang francuskog fudbala. Bio je to prvi veliki korak.

Dve godine zaredom tim završava na trećem mestu i ne uspeva da prođe u viši rang, dok sezonu 1972/73 završava na šestom mestu, ali uz plasman u šesnaestinu finala Kupa Francuske.

Potom, 1974. godine, Okser sezonu završava na 4. poziciji ali ipak biva promovisan u Diviziju 2. Koji je razlog za to? Prve tri ekipe bile su rezervni timovi profesionalnih klubova, a oni nisu imali pravo nastupa u drugoj ligi.

Klub nastavlja da raste, a posebno se ističe omladinska škola, naravno pojavljuju se i prvi veliki talenti. Jedan od njih bio je Žan-Mark Fereri, koji je kasnije zaigrao i za  francusku reprezentaciju.

Dolazimo do 16. juna 1979. godine kada Okser stiže do finala Kupa Francuske! Protivnik je bio Nant, tada jedan od najboljih francuskih klubova, koji je to zvanje opravdao pobedom nad Okserom sa 4:1 posle produžetaka. Iako poražen, klub je privukao pažnju čitave Francuske.

Taj poraz ubrzo je zaboravljen, jer sledeće godine Ru i njegova ekipa osvajaju Diviziju 2 i po prvi put u istoriji postaju deo Lige 1. Proces je već tada trajao 19 godina, ali Okser je uspeo da od regionalnog kluba postane stabilan prvoligaš i legitiman protivnik za najveće francuske klubove.

Nastavlja se razvijanje mladih igrača, a stvorio se i prepoznatljiv sistem. Što je značilo da je klub spreman da izađe i na evropsku scenu: prvi nastup u evropskim takmičenjima bio je već 1984. godine u Kupu UEFA.  

Konstantno napredovanje na tabeli francuskog prvenstva i sve veći ugled omladinske škole doveli su do toga da Okser više nije nikakvo iznenađenje, već jedan od najozbiljnijih klubova u Francuskoj.

Usledile su devedesete godine prošlog veka, zlatne za našeg glavnog aktera i njegove uzdanice. Sezona 1992/93 donosi jedan od najvećih evropskih uspeha, ulazak u polufinale Kupa UEFA. Nažalost, nakon izvođenja penala, Okser ispada od Borusije Dortmund.

Godinu dana kasnije, dolazi prvi veliki trofej. Okser je sa 3:0 pobedio Monpelje i osvojio Kup Francuske!

youtube screenshot

Konačno, Ru osvaja nacionalni trofej sa klubom koji je preuzeo kao mali regionalni kolektiv. Ali ono najbolje tek sledi...

Okser je u to vreme imao izuzetno kvalitetnu ekipu, čiji je predvodnik bio Loren Blan, jedan od najboljih francuskih fudbalera ikada. Klub je nastavio konstantni uspon i u sezoni 1995/1996 osvojio i prvenstvo i kup - duplu krunu!

U sezoni 1996/97 prvi put igra Ligu šampiona i stiže do četvrtfinala, gde ponovo ispada od Borusije Dortmund, kasnijeg osvajača takmičenja. Sezona 1998/99. bila je prilično teška, a Ru je tada počeo da razmišlja o povlačenju. To se u maju 2000. godine i dogodilo: Gi Ru je napustio klupu Oksera nakon 36 godina!

Nije ipak potpuno napustio klub, već je postao generalni menadžer, dok je ekipu preuzeo Danijel Rolan. Takav scenario nije dugo potrajao, jer 2001. godine Ru ponovo postaje glavni trener Oksera. Međutim, ubrzo nastaju zdravstveni problemi, i Ru biva primoran da napravi novu pauzu. Ona je trajala godinu dana, a menjao ga je Alen Fijar, koji je ekipu vodio do januara 2002 i Ruovog povratka.

U ovom periodu stasava čuvena generacija, čiji su deo bili: Đibril Sise, Filip Mese, Žan-Alan Bumson, Olivije Kapo... a Okser ponovo postaje ozbiljna evropska ekipa. Šef se vratio i ponovo napravio konkurentan tim, što je značilo da se spremaju novi uspesi:

2002: Okser završava treći u francuskom prvenstvu i igra Ligu šampiona.

2003: osvaja treći Kup Francuske u Ruovoj eri.

2004: završava četvrti u prvenstvu, a Đibril Sise postaje najbolji strelac lige sa 26 golova.

2005: osvaja četvrti Kup Francuske, pobedom nad Sédanom - 2:1.

Odmah nakon osvajanja Kupa Francuske, 5. juna 2005. godine,  Gi Ru donosi odluku da završi svoju veličanstvenu trenersku karijeru.

UEFA je 2003. razgovarala sa Ruom o njegovoj neverovatnoj posvećenosti fudbalu, a na pitanje kako uspeva da obavlja toliko različitih poslova u klubu, odgovorio je:

„To je moj život. Jednostavno je tako. Sveštenici daju svoj život Bogu, a ja sam svoj dao fudbalu.“

Rečenica koja najbolje opisuje giganta kakav je bio, jedan jedini, neponovljivi – Gi Ru