Kako plivači sami rukom zaustavljaju vreme na cilju?

Kada gledate završnice plivačkih trka, sve se dešava neverovatno brzo. Plivači daju poslednje atome snage, publika navija, a takmičari u istoj sekundi dotiču zid bazena. Na ekranu se odmah pojavljuju rezultati, a razlika između zlatne i srebrne medalje često iznosi samo jednu jedinu stotinku sekunde.

Pexels

Mnogi gledaoci misle da pored bazena stoje sudije sa štopericama ili da kamere na cilju određuju pobednika. Međutim, istina je mnogo uzbudljivija jer u plivanju sportisti moraju sami, sopstvenom rukom, da zaustave vreme . Sve do Olimpijskih igara u Rimu, 1960. godine, vreme su merile sudije pored bazena.

Pročitajte Trener Velibor Pantić za Arenicu: Plivanje u bazenu zimi i zdravlje dece

Svaka staza je imala po tri čoveka sa ručnim štopericama. Ljudski refleksi nisu savršeni i često se dešavalo da sudije ne pritisnu dugme u istom deliću sekunde. To je stvaralo velike sportske nepravde i rasprave o tome ko je zaista stigao prvi.

Tada je tehnologija ponudila rešenje koje se koristi i danas, a to su podvodne dodirne table. Te table izgledaju kao tanke, sive ploče koje su postavljene na zidove bazena, tačno na mestu gde plivači završavaju trku. One su delimično potopljene u vodu i povezane su sa glavnim računarskim sistemom za merenje vremena.

Pexels

Da bi plivač zaustavio vreme i pobedio, nije dovoljno da samo lagano, vrhovima prstiju nasloni ruku na zid. Ove pametne table su napravljene tako da reaguju isključivo na snažan pritisak, težak između kilogram i po i dva i po kilograma. To znači da plivač mora bukvalno da udari ploču dlanom.

Ovaj sistem je namerno tako podešen da vodeni talasi, koje plivači prave svojim telima, ne bi slučajno pokrenuli senzore i pre vremena zaustavili sat. Zato na kraju svake trke plivači svom snagom pružaju ruku i udaraju u zid bazena kako bi računar zabeležio njihov rezultat.

Pročitajte Plivanje - više od igre u vodi

Zbog ove tehnologije, olimpijski bazeni moraju da budu izgrađeni sa milimetarskom preciznošću, a svaka staza mora da bude potpuno jednake dužine. Kada bi jedna staza, zbog loše postavljenih pločica ili građevinske greške, bila samo nekoliko milimetara duža, plivač u njoj bi morao da pređe veći put i izgubio bi dragocene stotinke sekunde.

Zato se tu u pomoć pozivaju laseri, kojima se pre svakog velikog takmičenja bazeni detaljno mere. Sledeći put kada budete gledali plivačke šampione kako se bore za medalje, setite se da oni ne vode bitku samo sa vodom, već i sa tim pametnim tablama na zidu, koje reaguju isključivo na njihov snažan i precizan udarac rukom.